"Sprečiti reviziju istorije ('brisanje' ubijanja Srba) u Hrvatskoj"

Ovi kroati najgori od svih Srba. Ja takvu mrznju nikad nisam video

а уснија рече да ће му требати њихова помоћ да промени србију ?? је/ем те судбино, што га не завеја у оном снегу....

Snaga Jad Vasema nije u memorijalnom centru nego u Jevrejskoj naciji a njena snaga u najcelicnijoj drzavi sveta - Izraelu. Mi nismo ni nacija ni drzava. Uzeli su nam i jedno i drugo 1918, to jest 1903. kad smo sklopili pakt sa djavolom. Smrt u goletima Albanije, srbokatolicke ustase i komunizam su samo posledice. Vas matori i nedostojni Kodza bi bas voleo da gresi. P.S. Srbi katolici tzv Hrvati su u svakom slucaju najljigavija gamad i otpad Srpskoga naroda. Tu ne mislim na par iskrenih i nesrecnih pokajnika koje poreklo non-stop vraca na ovaj srpski portal.

Divim vam se kako mozete da diskutujete sa primitivnim i krvolcnim ujkama

КОРПА СА ОСТРИГАМА (Из XII поглавља Малапартеовог Kaputta) "У априлу 1941, ја сам из Београда отишао у Загреб. Рат против Југославије се завршио пре неколико дана, Слободна држава Хрватска је тек рођена, у Загребу је већ владао Анте Павелић са својим бандама усташа. Кад сам видео Анту Павелића први пут, оценио сам да је добар, да је основни елемент његовог карактера била људскост, једноставна и племенита, сачињена од стидљивости и хришћанске љубави према ближњима. Његов глас је био дубок, музикалан, веома пријатан. Причао је на италијанском, полако, са незнатним тосканским акцентом: причао ми је о Фиренци, Сијени, где је дуги низ година био у егзилу.

А ја сам мислио, слушајући га, да је управо био терориста који је проузроковао убиство југословенског краља Александра, да је управо тај човек коме је на терету убиство Бартуа. Анте Павелић ме је гледао са својим црним и продорним очима, и покрећући своје монструозне уши, говорио ми је: "Ја ћу владати мојим народом са добротом и праведношћу" Неколико месеци касније, на крају лета 1941, ја сам се враћао из Русије, уморан, болестан, после дугих месеци проведених у прашини и блату бескрајне равнице између Дњестра и Дњепра. Зауставио сам се у Букурешту да се одморим који дан. Напустио сам Букурешт, у Будимпешти сам се задржао само неколико сати и наставио сам за Загреб...

Прошло је подуже времена од како сам видео Анту Павелића. Када сам ушао у његов студио, приметио сам да је променио место намештаја. Док смо разговарали, ја сам посматрао корпу од врбовог прућа, постављену на његовом столу, на левој страни од Поглавника. Поклопац је био подигнут, видело се да је корпа била пуна морских плодова, тако су ми изгледали, рекао бих остриге, али извађене из љуштуре..., “То су остриге из Далмације?” упитао сам Поглавника. Анте Павелић је подигао поклопац корпе и показујући те морске плодове, ту љигаву и пихтијасту масу острига, рекао је, осмехујући се, са тим својим добрим и уморним осмехом. “То је поклон мојих верних усташа: двадесет килограма људских очију.““